„A bio je petak, i subota osvitaše. Za njim su pošle i žene koje su došle sa Isusom iz Galileje, pa videše grob i kako je stavljeno njegovo telo. Zatim se vratiše i spremiše mirise i miro. U subotu pak ostaše u miru - po zakonu. A u prvi dan nedelje, vrlo rano, dođoše na grob noseći mirise koje su spremile. Ali nađoše kamen odvaljan od groba, i kad su ušle, ne nađoše telo Gospoda Isusa. I dok su bile u nedoumici zbog toga, gle, dva čoveka u sjajnom odelu stadoše pred njih. Pošto su bile uplašene i oborile lice zemlji, oni im rekoše: što tražite živoga među mrtvima? Nema ga ovde, nego je vaskrsao; setite se kako vam je rekao dok je još bio u Galileji, naime, da Sin čovečiji treba da bude predan u ruke grešnih ljudi, i da bude raspet, i da vaskrsne treći dan. Tada se setiše njegovih reči, pa se vratiše od groba i javiše sve ovo Jedanaestorici i svima ostalima. To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale žene s njima rekoše ovo apostolima. A njima se ove reči učiniše kao prazna šala i nisu im verovali. Petar pak usta i otrča do groba; nagnuvši se vide samo zavoje, i ode čudeći se u sebi onome što se dogodilo.“ Luka 23:54-56 i 24:1-12

Vrlo je neobično ovo vreme sadašnje u odnosu na najveći hrišćanski praznik, Uskrs. Zatvoreni smo u svojim domovima, doduše većinom radi poslušnosti koju iskazujemo prema odlukama svetovnih vlasti, ali opet uskraćeni za zajedništvo u našim molitvenim domovima. Odvojeni smo jedni od drugih zbog straha, neizvesnosti, nesigurnosti i bez jasne vizije – šta i kako dalje. Ipak, hrišćani u tome imaju prednost, čak i ako ne možemo da kažemo da i među nama nema tragova istih ovih slabosti kao i kod ljudi ovoga sveta. Ono što svet nema, jer ne veruje Bogu, a hrišćani imaju, je sigurna stena, oslonac za podršku i svetlo koje će razbiti svaki mrak. Sve ovo Bog je, u svojoj mudrosti svojom Reči, pripremio za svako vreme koje će doći, da bi verni, u svakom vremenu, ostali u Njegovoj prisutnosti i Njegovoj zaštiti.

“Čim su izašli iz sinagoge, odoše s Jakovom i Jovanom u Simonovu i Andrejinu kuću. A Simonova tašta je ležala u groznici pa Isusu odmah rekoše za nju. On joj priđe, uze je za ruku i podiže je. I groznica je ostavi pa ona poče da ih služi. Te večeri, kad je sunce zašlo, doneše mu sve bolesne i opsednute demonima. Ceo grad se okupi pred vratima, a on izleči mnoge koji su bolovali od raznih bolesti. Istera i mnoge demone, ali im ne dade da govore jer su znali ko je.” Marko 1:29-34

Kad pročitamo ove stihove, prvo što privuče našu pažnju su izlečenja koja je Isus činio. To je bilo tako snažno svedočanstvo njegove sile, identiteta i prirode, da su ljudi, privučeni time, išli i tražili Ga ne bi li i sami osetili tu silu. Celi gradovi, do kojih je dolazio, izlazili su pred njega da vide svojim očima to što se dešava.

2 Timoteju 1:3 Zahvaljujem Bogu, kome kao i moji preci čiste savesti služim, dok te neprestano, i noću i danju, pominjem u svojim molitvama. 4 Kada se setim tvojih suza, poželim da te vidim, da se ispunim radošću. 5 Sećam se tvoje nelicemerne vere, koja je najpre prebivala u tvojoj baki Loidi i u tvojoj majci Evnici, a uveren sam da je sada i u tebi. 6 Zato te podsećam: rasplamsaj milosni dar koji ti je Bog dao kada sam na tebe položio ruke. 7 Jer, Bog nam nije dao duha plašljivosti, nego sile, ljubavi i razboritosti.

Apostol Pavle se u vreme pisanja ove poslanice nalazio u svojevrsnoj "izolaciji", ako tako možemo da nazovemo zatvor i utamničenje. Vreme u kome je pisana ova poslanica je obeleženo progonima hrišćana i sve većim padom Nerona u ludilo kao i izborom hrišćana za svojevrsne ,, žrtvene jarce“ zbog spaljivanja Rima.