Andrija se rodio i odrastao u Vrdniku. U tom selu pohađao je školu, a kao mladić stigao je u Beograd pred Drugi svetski rat da bi se dalje obrazovao i stekao kvalifikacije za život. Njegova baka Vezilja bila je pobožna žena pa je svoje sinove i ćerke uputila da izuče pojanje na crkvenoslovenskom jeziku. Ta obaveza važila je i za Andriju. I baš u vreme kad je Andrija 1936. godine završio malo crkveno pojanje, u njegovom životu dogodila se velika promena. Ta promena otvorila mu je oči da razume šta to poji, i ko je taj Gospod kome poji. A odlomci iz Svetoga pisma od kojih se crkveno pojanje i sastoji dali su pravi sadržaj njegovom duhovnom doživljaju.
Naime, te godine dok je slušao propovedanje iz evanđelja na jednom skupu u Vrdniku, Andrija je zajedno sa svojim tetkama i stricem doživeo blagoslov Duha Svetog, slično porodici rimskog kapetana Kornilija (Dela 10, 44-45).
Na tom skupu Andrija je sa svojim tetkama i stricem uzverovao u Hrista. Oni su u Gospoda stavili svoje nadanje za večni život i u njemu našli svoju sigurnost za sadašnjost. Od tih dana Andrija ne prestaje da svima u svom okruženju govori o Hristu spasitelju i Gospodu, počevši od svojih roditelja i poznanika. To dalje nastavlja da čini i u zajednicama verujućih u Vrdniku i Beogradu pred Drugi svetski rat. Po završetku rata, u zajednici u Beogradu upoznao je i svoju suprugu. Kratko vreme žive u Vrdniku, a od preseljenja u Beograd 1954. godine, Andrija nastavlja da pored svog posla učestvuje u službi propovedanja evanđelja. U tom periodu cela zajednica prolazi kroz progonstva u novoj državi koja je građena na osnovama ateizma. Krajem pedesetih, zakonom su formalno priznate verske slobode pa se i zajednica verujućih u Beogradu registruje kao crkva. A kada je 1963. godine ova zajednica ušla u sastav pentekostne crkve za celu Jugoslaviju, Andrija ostavlja svoj posao i postaje njen prvi punovremeni pastor.
Učestvuje u radu glavnog starešinstva crkve za Jugoslaviju i pohađa brojne stručne seminare koje ova crkva organizuje. Dugi niz godina Andrija molitveno služi i propoveda u Beogradu na adresi Prote Mateje 41, ali i po celoj Srbiji i širom Jugoslavije. Istovremeno, od ulaska u pastorsku službu brat Andrija ima jedan veliki san. U njega je puno ulagao i bio spreman da uloži i svu svoju imovinu. Taj san se ostvario aprila 1992. godine kada je zajednica, crkva u kojoj je decenijama služio, ušla u svoj novi molitveni dom u Siminoj 8. Na toj adresi nastavio je sa usrdnim molitvama za svaku dušu u potrebi, služeći svima koji su spremni da čuju proročku reč iz Svetoga pisma. Jednog nedeljnog večernjeg bogosluženja, marta 2000. godine, sa te adrese dao je i svoju poslednju poruku iz evanđelja o Isusu Hristu. Po završetku bogosluženja otišao je kući na počinak i te noći preselio se na nebesku adresu kod svog Gospoda. Propovedanje je dar i služba od Gospoda. Brat Andrija nam je primer kako u negovanje Božijeg dara treba uložiti sve.
